Izvor: Nomad.ba
Piše: Dragoljub Stanković

Pre ratova i mržnje devedesetih nisam tačno znao šta znači nacionalna pripadnost. Nije ona bila nešto bitno, određujuće, nego više kao neka spoljašnja etiketa za bića koja su mnogo dublja i složenija. I nije me bilo briga. Maglovito je bilo to u mojoj glavi jer osim Roma, tradicionalno diskriminisanih, nisam ni sretao pripadnike drugih nacija. Osećao sam se kao Jugosloven, kako se i zvala moja domovina, koju sam iskreno voleo; nisam je mogao sagledati što je bilo dovoljno za ljubav, za stalni izazov, fascinaciju.

Ok, znao sam da sam čistokrvni Srbin, Moravac, ali Srbija, srpski, Srbin bile su apstraktne reči korišćene u svakodnevnom govoru u narodnim izrazima („Je l’ ti razumeš srpski?“, „Srbine!“) više književne, arhaične, po pravilu konzervativne, patrijarhalne, skučene, komične, satirične, u najboljem slučaju kao oznaka za lokalnu živopisnost, ne i za celog čoveka; i zato kao karakteristike neprivlačne i nejasne tinejdžeru koji je sazrevao u osamdesetim godinama prošloga veka, u doba jugoslovenskog Novog talasa, brit popa, MTV-a koji je bio zapljusnut otvorenošću ka svetu, svime što je dolazilo iz njega. Mera privlačnosti je bila baš egzotičnost, tj. što čudnije, stranije, dalje, nerazumljivije, to primamljivije. Kako uopšte može biti privlačno ono što znam kao svoj džep? Bio je to znak slabe inteligencije, tuposti, zaparloženosti, nekulture.

Ok, znao sam da sam čistokrvni Srbin, Moravac, ali Srbija, srpski, Srbin bile su apstraktne reči korišćene u svakodnevnom govoru u narodnim izrazima („Je l’ ti razumeš srpski?“, „Srbine!“) više književne, arhaične, po pravilu konzervativne, patrijarhalne...

Uvek kada bih putovao iz Svetozareva (današnje Jagodine) ka Nišu desno bi kod Paraćina čitao na velikoj zgradi, hali: „Srpska fabrika stakla“ i to mi je bilo čudno. Vrlo retko se upotrebljavao taj pridev u zvaničnim nazivima firmi, kao da je dolazio iz nekog drugog vremena, davno prošlog. I logično mi je bilo da se ne naglašava nešto što je svima jasno, s obzirom na to gde se fabrika nalazi. Nije valjda kineska ili uzbečka. Osećao sam ovaj višak reči kao nešto tamno, neprozirno, kao stilsku grešku, simptom nečega što nisam mogao da imenujem. Nisam ni sanjao da me prošlo vreme, u kome je i nastao ovaj naziv, čeka odmah iza ugla, u neposrednoj budućnosti.

To vreme stiglo je kao dugo pripremano uništenje moje zemlje, programirano, podzemno, u vidu najstrašnije apokalipse ljudskosti, i danas sam Srbin ne zbog jezika, porodice, nekih posebnih verovanja i tradicije nego pre svega zbog zločina počinjenih u moje ime. S osećanjem epohalnog poraza i tuge, onoga što će me pratiti do smrti, znam da sam samo zbog toga danas Srbin. Inače ne bih bio, ništa me ne vezuje za taj pojam osim nepojamnog zla. Genocid u Srebrenici, bombardovanje Sarajeva određuju me kao Srbina. Na selu u životu nisam bio duže od nekoliko dana, gradsko sam dete i kada vidim osobe u narodnoj nošnji, u opancima, to je kao da gledam Indijance. Ali kada pomislim na masovnu smrt, svireposti i užase koji su planirani i izvršeni u ime nekakve Velike Srbije, kažem sebi, eto, sad si Srbin, zauvek. A bolje da to nikada nisam postao. Jebi ga.

Po izlasku iz ratova, i više godina kasnije, imao sam problem s identitetom. Čovek postaje neko kada mu drugi, potpuno drugačiji, to stavi do znanja, prizna u najdubljem smislu, kao detetu odrasli, muškarcu žena, itd… Vrednost se rađa iz suprotnosti jer ako mi neko ko je isti kao ja, u tome što treba identifikovati, to učini, to nije dovoljno verodostojno. Realnost, ona prava, sastoji se iz nepomirljivih, nesvodivih, sukobljenih stvari, i to je divno, ta igra i punoća raznolikosti znak su nečega živog. Zato treba biti pažljiv s drugima ali i sa sobom. I u jednom čoveku ima više, nebrojeno ličnosti, koje se međusobno bore za prevlast. Život je vatra i bogatstvo. U mrtvom je sve jednako. Nema ničega.

Kada pomislim na masovnu smrt, svireposti i užase koji su planirani i izvršeni u ime nekakve Velike Srbije, kažem sebi, eto, sad si Srbin, zauvek. A bolje da to nikada nisam postao. Jebi ga

Stvarnost je posle ratova devedesetih najdublje i najšire određena zlom koje je počinjeno. Tu treba tražiti razlike i sličnosti, međusobnu identifikaciju. Dok nisam upoznao neke ljude iz Sarajeva, Hrvatske, Crne Gore, sa Kosova, posle raspada Jugoslavije, imao sam osećaj nestvarnosti, lične. Sve je kao funkcionisalo, i iako sam bio svestan zvaničnih laži nije bilo živog čoveka koji bi bio s druge strane, nebitno koliko se slažem s njim ili ne, u vezi bilo čega; nije bilo Drugog da probuši balon hermetički zatvorene fantazmagorije servirane u medijima.

Trajalo je to sve dok nisam u Beogradu, na književnom festivalu SWITCH 2004. godine u CZKD-u, upoznao pesnika Senadina Musabegovića. Do tada sam verovao da je Sarajevo još uvek u mojoj zemlji. Sećam se dok sam sa Senadinom prolazio pored Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ujeo sam se za jezik jer za malo, onako usput bez razmišljanja, da mu kažem da on piše na srpskom.

Istinitost je nešto opipljivo, ljudsko, nesavršeno, oporo, prelepo. U medijima Sarajevo je predstavljano kao i pre rata, kao da se ništa nije desilo, i tamo i ovde se živi itd i tsl. I još uvek je tako, izolacija je apsolutna. Ili se radilo o govoru mržnje, poricanju, ali ni to nije prenosilo istinu o ljudima u glavnom gradu BiH, onu običnu, toplu, blisku.

Zato mi je bilo ravno otkrovenju kada sam uspostavio komunikaciju s nekoliko ljudi iz tzv. bivših republika i pokrajina, sada nezavisnih država, u kojima je percepcija stvarnosti mnogo bolja, čini mi se. Osetio sam da ponovo postojim. Oni su me videli, razgovarali sa mnom kao s čovekom, i time prećutno rekli: ok, nisi ti kriv za užase koji su utemeljili zajedničku realnost. Albanci, Bošnjaci, Hrvati, Crnogorci, ljudi otvorenog uma i sa željom da komuniciramo izvukli su me iz simulakruma srpske laži, samodovoljnosti i samosažaljenja. Nadam se da sam i ja njima bar malo pomogao u sličnom smislu, da im istina života bude bliža i produbljenija.

U medijima Sarajevo je predstavljano kao i pre rata, kao da se ništa nije desilo, i tamo i ovde se živi itd i tsl. I još uvek je tako, izolacija je apsolutna. Ili se radilo o govoru mržnje, poricanju...

Elite u Srbiji se već decenijama trude da ratni zločinci i profiteri, karikature od ljudi budu uzor u društvu, a sumanute interpretacije događaja, paranoične teorije zavere i obmane, budu priznati kao jedina zbilja i vrhovni nauk. Na žalost, to im uspeva ali treba verovati da će život pobediti, pružiti otpor kao trava što niče u ruševini, na mikroplanu. Nejaka ali uporna travica su svi koji pokušavaju da zagrle ovaj razvaljeni, propali svet i obnove ga makar malo, učine podnošljivijim, i začnu možda neki novi.

(Nomad/DEPO PORTAL/ad)