Izvor: Nedeljnik.rs/Autori: Marko Prelević i Branko Rosić

Krajem septembra u Areni će se održati koncert posvećen Tomi Zdravkoviću. Bilo je toliko inicijativa po gradovima širom Srbije da Toma Zdravković dobije ulicu. Bulevar. Trg. Ne haje Toma ni na onom svetu, kao što nije ni na ovom, za institucije. Pesme su njegove zaveštanje, i njemu je i obezbeđeno poštovanje budućih pokoljenja. Pa taman i ako presuše Sava i Dunav i nasuču se svi splavovi u kojima, umesto nekadašnjih kafana, odjekuju „Dotako sam dno života", „Branka", „Danka" i ostali hitovi.

Zdravkovićeva muzika je plebiscitarno ujedinila one koji od prvog brijanja nisu izašli iz carstva prekipelih piksli i progorelih kariranih stolnjaka, pa do književnika i okorelih rokera. Tako je i jedan od najvećih pisaca na postjugoslovenskom prostoru Miljenko Jergović opisao Zdravkovića u jednom tekstu sledećim redovima:

"Ali, bio je jedan Srbijanac, veliki kockar i pijanica, koji je bio bliži Edit Pjaf, Sartrovim „Putevima slobode" i Kamijevom „Mitu o Sizifu" nego kafani iz koje je potekao i u kojoj je opevao svoj život. Premda je nastupao na istoj pozornici s ostalima, Toma Zdravković gotovo da i nije imao veze sa svetom narodne muzike. Ali još manje je pripadao duhu jugoslovenske zabavnjačke estrade. A s rokenrolom pak imao je veze koliko i s arijama iz Verdijevih opera. Pri tom, on nije bio pevač izvornih narodnih pesama, niti su pesme koje je napisao i otpevao vremenom postale narodne, ali na svakoj se pozna, čak i kad ju zadnja baraba peva, da je Tomina."

A u toj kafani, u tom Zdravkovićevom prvom domu, dešavale su se epizode koje su postale tipične za njegove ljubavne pesme.

Kafansku karijeru je započeo u leskovačkoj „Dubočici". Brzo se čulo za njega, pa je rešio da počne da naplaćuje svoju reputaciju. Presudnu ulogu u karijeri mladog Zdravkovića odigrala je Silvana Armenulić, kojoj je on uzvratio napravivši joj najveći hit „Šta će mi život bez tebe, dragi".

Toma je govorio da su mu epitet „pevača tuge" dali novinari, ali je shvatao zašto je tako moralo da bude.

"Nisam se ljutio na takve rečenice. U njima je bilo mnogo topline, emocija slovenske duše. Jer, pesme ne pišu srećni ljudi. Prever, Jesenjin, moj drug Mika Antić, svima je život ispunjavala tuga. Oni su bili pisci, a ja uz njih pevač tuge..."

Među onima kojima je srcu (i jeziku) bila prirasla formula „vinjak + Toma = koma" uvek je bilo najmanje narodnjaka. „Splavari" i „splavuše", istina, i večeras će - kao i svake noći - na omiljenim stecištima turbo-folkera, uz šarene koktele od 1000 dinara po „šejkeru", naručiti „Naviko sam ja na noćni život", ali takvi nikada neće zaista razumeti poetiku leskovačkog majstora.

I to iz dva razloga: prvi je što, da biste osetili Tomu, morate da volite rokenrol i bluz jer je, bez obzira na aranžmane, Tomina muzika autentično rokerska. A drugi - i važniji - jeste da njegove pesme gube na poslatim porukama ako se puštaju u velikim oblacima parfema, obasjane odsjajem silikona iznad uzburkane Save. Toma se konzumira kad si sam u kući, kad ti nije ni do čega...

A Toma kao Toma nije ostavio samo pesme i legendu. Možda je zadužio srpski narod u mnogo čemu, ali je i on ostao dužan nama. Ne samo što je mogao još koju godinu da nam servira tugu u savršenim dozama (umro je sa 53 godine), niti zato što je jednog dana bio ekstremno bogat a drugog pozajmljivao za hleb. Ne, Toma je naš najveći dužnik jer svakom Srbinu duguje barem po jetru.

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/ad)