Izvor: Ravnododna.com

Tabloid Nedeljnik objavio je 27. augusta tekst pod naslovom “Nije imala razlog, nije imala kada” autorice Miljane Nešković, koja je razgovarala s Ivanom Borić, “jednom od posljednjih osoba koje su videle Margitu Stefanović”. Tekst iznosi niz vuglarnih insinuacija i laži, računajaći tu i samo postojanje stanovite Ivane Borić s kojom je novinarka tabloida navodno razgovarala, sve u svrhu postizanja skandaloznog efekta oko lika i djela jedne od najvažnijih figura muzičke scene bivše Jugoslavije.

No reakcija intelektualaca Srbije i ljudi koji su poznavali Magi bila je promptna. Oštro su javno osudili taj nenovinarski čin ljudi koji rade i stoje iza Nedeljnika.

Otvorena pisma redakciji tog tabloida poslala je Lidija Nikolić, dugogodišnja prijateljica Margite Stefanović i autorica njene biografije “Osećanja.O.Sećanja.” Ona pored toga raspolaže i nizom dokumenata koji Nedeljnikovu priču čine, osim uvredljivom i potpuno nevjerodostojnom. Reagirao je također i Dušan Vesić, pisac i doajen jugoslavenskog i srpskog rock novinarstva (autor i posljednje biografije Bijelog dugmeta “Šta bi dao da si na mom mjestu”), a njegovo pismo redakciji Nedeljnika prenosimo u cjelosti:

Postoje tri razloga zbog kojih vam se obraćam. Prvi, do pre par sati mislio sam da su „Nedeljnik“ ozbiljne novine. Drugi, voleo sam i poštovao Margitu Stefanović. Treći, možda formalni, kako god hoćete, uostalom – indirektno sam pomenut u tekstu „Nije imala razlog, nije imala kada“, nečemu najstrašnijem što sam ikada pročitao u srpskim medijima. Nismo deca, znamo na šta liče srpski mediji. Ali, ovo što ste objavili u broju od 27. avgusta, to je prevazišlo svaku meru lošeg ukusa. Trebalo bi da vas je sramota. Objavljujete tekst u spomen na godišnjicu njene smrti, a onda odete na njen grob i sručite na njega tonu govana.

Na MRTVU ženu? Kakva ste vi to gomila heroja? Čemu toliko laži o MRTVOJ ženi?

Da se odmah razumemo: te „emisije“ od koji h je „Ivani Borić“ muka, pravio sam ja. Može biti da je od mojih „emisija“ „Ivani Borić“ „muka“, ali u njima bar nema laži i bar se za mene zna ko sam i šta sam. Ali, ko je Ivana Borić? Kako to da niko ne zna za nju? Zašto niste objavili njenu sliku? Zašto niko ne zna za taj „intervju“ kog je „pravila s Margitom pred smrt“? Zašto ste izmislili Ivanu Borić? Zašto ste izmislili taj „intervju“? Da biste prodali novine?
Strašno.

Na MRTVU ženu? Kakva ste vi to gomila heroja? Čemu toliko laži o MRTVOJ ženi?

Ima, dakle, najmanje petnaest laži u tom tekstu. Dakle, ne jedna, ne dve, ne tri, nego okruglo petnaest.

Prvo, ona jeste bila na egzistencijalnom dnu, ali nije živela u domu za nezbrinuta lica, ni na Voždovcu ni bilo gde drugde. Tamo je prebačena jednom prilikom, više greškom, na putu do Infektivne klinike. Bila je tamo svega nekoliko dana.

Drugo, nije tačno da je ona navukla ostale članove grupe na heroin. To naprosto nije tačno. Nije lepo da prepetljavamo sad ovde ko je bio na heroinu kad je dolazio u Katarinu II ili EKV, a ko nije. Između ostalog, i zato što ima članova EKV koji nisu nikada bili na heroinu, a imaju nekakvu decu koja to čitaju. Sramota je da se mrtvoj ženi pripisuje tako ozbiljna optužba – koja naprosto nije tačna.

Treće, nije tačno da je prodala dva „prilično velika stana u centru prestonice“. Imala je i prodala jedan. Na tom mestu jasno se implicira da je ta dva stana (uključujući taj nepostojeći) prodala zbog svoje ovisnosti o heroinu. Treba reći da bi ga prodala i da nije bila ovisnica o heroinu, jer nije imala od čega da živi.

Četvrto, nije imala hepatitis C. Imala je AIDS, epilepsiju i toksoplazmozu, ali nije imala hepatitis C. U knjizi „Osećanja. O. Sećanja“ Lidije Nikolić ima Margitina otpusna lista sa Infektivne klinike, u kojoj se hepatitis C ne spominje.

Nije pokrivala ruke i noge kako bi „kamuflirala jamaste modrice trulog tkiva koje su se širile telom“, nego ju je povremeno prebijao izvesni Zlaja, koga nikad nije htela da otkrije, pa da mu već neko presudi

Peto, nije pokrivala ruke i noge kako bi „kamuflirala jamaste modrice trulog tkiva koje su se širile telom“, nego ju je povremeno prebijao izvesni Zlaja, koga nikad nije htela da otkrije, pa da mu već neko presudi.

Šesto, priča o pesmi „Sedam dana“ naprosto je izmišljena. Istina o toj pesmi nalazi se takođe u knjizi Lidije Nikolić.

Sedmo, tu pesmu nisu napisali ona i Milan, nego ju je ona sama napisala, tako da se ipak ne može „razlikovati Margitin stih od Milanovog“.

Osmo, Margita nije bila u emotivnoj vezi sa svim članovima benda, nego sa ukupno trojicom od desetak mogućih. Ona jeste bila „i ovakva i onakva“, ali toliko promiskuitetna nije bila.

Deveto, EKV nikada nije imala elementarne uslove za rad a ne „najbolju opremu“, i nisu „snimali u najskupljem studiju“. Tačno je jedino to da su imali „najmoćnije nastupe“ – jer su bili najbolji.

Deseto, pesmu „Ovo je zemlja za nas“ (koja se, inače, zove „Zemlja“) nisu uradili po ukusu kritičara i „tokova novca“. To apsolutno nije tačno.

Jedanaesto, pesma „Slušaj vamo“ grupe Rimtutituki nema nikakve veze sa Ekatarinom Velikom. Pesmu su napravili članovi Partibrejkersa i Električnog orgazma, a Milan je naknadno dosnimio slajd-gitaru da ne bi izostao.

EKV nikada nije imala elementarne uslove za rad a ne „najbolju opremu“, i nisu „snimali u najskupljem studiju“. Tačno je jedino to da su imali „najmoćnije nastupe“ – jer su bili najbolji

Dvanaesto, ko su ti „mi“ koji su dobili ponudu da učestvuju u kampanji protiv Miloševića, kad je Magi tada jedina bila živa od onih koji su uopšte mogli da dobiju tu ponudu?

Trinaesto, tog septembra nije „pronađen leš crnokose žene“ jer je Margita Stefanović umrla na Infektivnoj klinici.

Četrnaesto, nije umrla sama i napuštena – mada se ta legenda održava godinama. Samo tog dana kad je umrla, došlo je da je obiđe četvoro ljudi.

Petnaesto, nije „sahranjena o trošku države“, jer država nije toliko darežljiva. Sahranu Margite Stefanović platio je Atelje 212.

Tačne su, pak, dve stvari. Prva, da se ne zna gde su uoči smrti Margite Stefanović bili ti koji su se posle kvalifikovali kao njeni „prijatelji“. Druga, tačno je da Margita nije znala ko je Ivana Borić, jer Ivana Borić ni ne postoji.

Takođe, tačno je i to da Margita Stefanović godine 2002. nije mogla da da nikakav intervju. Još 2000. godine, njen odgovor na pitanje „Kako si?“ izgledao je tako da bi počela jednu rečenicu, nastavila drugu i završila treću, u svega desetak reči. To se naprosto nije moglo razumeti. To zna svako ko je u to vreme imao bilo kakav kontakt s Margitom Stefanović – pa bi to znala i „Ivana Borić“, da je postojala.

Nije „sahranjena o trošku države“, jer država nije toliko darežljiva. Sahranu Margite Stefanović platio je Atelje 212

Ta Margita Stefanović – ako uopšte govorimo o istoj ženi – nije bila u stanju da kaže kako je, a ne da da „intervju“.

Kako vas, dakle, nije sramota?

Sporni i uvredljivi članak o Margiti Stefanović (ako imate želuca) možete pročitati ovdje.

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/aa)